Ništavno je tvoje to plavetnilo zore što mi je dopuštaš,budno a zaspalo već
ništavno je što čekamo,da li želimo da saznamo,prolazim kroz tebe ubeđen da shvatam
dok koracima,lakim poput pogleda,izmičeš mi svoje predele,odlaziš zauvek od mene
Zar imam još šta napisati da ne oguli oguljene kosti patetike,srž kad se ispije,ali ja i dalje želim te....
Navika je Slabost,Izdaja je Osveta,Dodir je Rana
Dok ništavno je sve,uplašenost vreba na svakom koraku,stranom dodiru,dok ne postane,ako postane?
Da li ću se sećati ako ne napišem i ako napišem da li ću zaista da shvatim šta pišem,
toliko je bilo putokaza na putevima dok sam prolazio,ja se nevraćam,odavde moram dalje sam
jer zore i dalje dolaze,stapaju se i nestaju,negde u dubini prolaznosti trenutka.........zagrli me ti....