Некад мистично,некад јарко,оптимистично,кад,кад туђин
некад пријатељ,брат...узвишени интелект или малограђански сват
некад сунце и плажа и са нама прелепи људи
па самоћа која ме задиркује,човек који нема где,
кад живот затрепери
са распуштеним једрима,слобода тако дуго чекана,
а ипак заробљеник,верник и слуга
сопственог,скученог простора,но ипак након свега доделим ти срце,
биће моје сво,пред тобом без лажи и очекивања
а ти безповратно учиниш
да само је дар неискоришћени када након нашег растанка,
останемо располућени,сами...
као да зврји нека жеља којом си се као човек обавезала
никад коначно,никад без повратка...meacolpe