bezbojni chillout tumara mi mislima,količina reči,neizgovorena,tražim način da se setim,otvorim vrata zaborava
beskrajno su duga ova putovanja,uobliči mi dušu da ne protekneš bez sećanja
grešim kada govorim i grešim kada ćutim,grešim kada te volim i kada ne činim to,grešim zato što opraštam


ne mogu da budem čovek na otrgnutoj krilatici
ni predani putnik,namernik
slova se mimoilaze u susretima
kao ja i ti u dodirima
ko još očekuje susrete u zoru
proteklo je vode u morima
ali drag je osećaj zaborava
kada nestanem sa snovima
hoćeš li me se sećati kada se više ne budeš sećala,draga


ostao je taj procep kroz koji uvek možeš da promoliš glavu  i sjebeš mi dan,
dugo sam razmišljao o načinu na koji da ga učinim za tebe nevidljivim,
i uvek sam dolazio do zaključka da on osim za tebe i ne postoji,
ali pošto ti postojiš u talasima,
sa vremenom sam zavoleo njegovu penušavost,kada se razbija od stene
nagoveštavajući tvoj dolazak,taj prasak,beskrajno plavetnilo
čudesni sjaj koji se pojavljuje da mi sjebe dan.