четвртак, 29. април 2010.

Некад мистично,некад јарко,оптимистично,кад,кад туђин
некад пријатељ,брат...узвишени интелект или малограђански сват
некад сунце и плажа и са нама прелепи људи
па самоћа која ме задиркује,човек који нема где,
кад живот затрепери
са распуштеним једрима,слобода тако дуго чекана,
а ипак заробљеник,верник и слуга
сопственог,скученог простора,но ипак након свега доделим ти срце,
биће моје сво,пред тобом без лажи и очекивања
а ти безповратно учиниш
да само је дар неискоришћени када након нашег растанка,
останемо располућени,сами...
као да зврји нека жеља којом си се као човек обавезала
никад коначно,никад без повратка...meacolpe

четвртак, 22. април 2010.

Глад ми је у стомаку,неон и бетон
избацујем храну природе,враћам кроз таласе
доливам киселину на ране,држе ме покрети
апстрактни ликови,чудесни почетци и мртви другари
а светла балканског предграђа још одузимају..
Растрзани у стварности,
падамо у чељусти звери,
док мирно преживљавамо последење тренутке,
зашто вриштиш до бесмисла,драги рођаче
она је ту,...
угриз кида кожу,месо,кости
огледало душе,умири се постојано
данас одлазимо скупа,у нешто ново,боље
на крају,исраће нас звери и однети говнари,буди миран
....глад је вечна,неизлечива
глад за неоном и проклетим бетоном,
звуком од природе отетим
а ти и даље идеш,кораци твоји звоне мојим плочником,
зар ме не чујеш...
Tишино хтео сам да те волим,јако,прејако
док не престане олуја,тишино...

среда, 21. април 2010.



Кроз сеновиту долину смрти,уснули
улазимо кроз легендарну капију,кобну по сва надања
и са самилошћу или весељем гледамо ужас овог света
Крстаримо токовима пакла
а душа плива према чамцу кроз љигаве таласе,
дозива нас,али се ми правимо да је не чујемо,
задовољни смо чувши њен уздах,
а пакао хвали силину нашег презира...
Ступамо преко залеђеног,кристалног
из кога штрче издајници као сламке побођене у стакло
ноге нам запињу о издајничке главе,
неће да нам кажу како се зову па чупамо са лобања,које дрече
руку пуних издајничке косе
преклињу да сломимо лед који прекрива лица,да би могао да плаче,
да плаче...
Дајемо чврсту реч,али пошто је изрекао тужну причу
повлачимо задату реч и остављамо га,јер
таква окрутност је заправо учтивост,јер
има ли већег подлаца од оног,коме одбачени од бога
буду препуштени на милост и немилост..
У чељустима Луцифера,
видимо човека који је издао Христа
дрхтимо о идемо напред да би смо поново гледали звезде

Ноћи без боје,тренутци без смисла.говорим
о себи у теби кроз безкрај
разуздано лепа,крик твој буди животињско у мени
трчимо кроз долине додира,када би знала
Када би знала колико ми ниси потребна
за смисао који сам измислио,да ли то значи да лажем те
Непрестано говориш као да имаш жељу да сазнам
додир,меко,топло тело,твоја шанса,говориш
жеља твоја док не избледи осећање,да не заборавим
Не желим да будем груб па зато ћутим,
да ли ти то тренутак чини успешнијим,само разуздано лепа
и волиш ли ......лепу,чудну,уплашену
тако несигурну,покушава,као да има времена....

уторак, 20. април 2010.


лаичко,крхко,неизбежно,да кажем невино....свирепи космополита је на путу да упозна било који град...зар сам рекао град,у граду нема крхких,неизбежних,невиност је као вино,што га дуже пијеш дуже траје,али то је замишљени тренутак где нема никога,празан простор простора са малим застором који када смо близу њега,покрива онај највиђенији део,празнину,this is first time in my life...off baby...кроз тренутак,где може кроз затворен простор да прође у невидљивог..oh baby.

Затрчим се,ветар у лице исписује најбоље стихове
спремам се за скок,даљина ме очекује,земља ослушкује
птице у лудим лету,пси завијају исти тон
Хоће ли доћи ка нама,радостан поћи,хоће ли стићи да одлучи
са ветром у лице корак направи...тако ми је хладно
Када би била слободна да гурнеш ме са литице заборава
до заборава,коначног спокоја...
Више не волим,више не мрзим,туробно сам сам и добро ми је
све је тако безвредно да стид ме је..
Хоћеш ли вечерас бити слободна,слободна да свратиш до литице
моје тело чека,душа давно згаснула је...
драге моје птице су се спустиле,пси подивљали,растргли их све
шта сам то учинио,па ипак понекад затрчим се...

Заваравамо стварност,нежне године,пуне додира
дај ми снаге,остајем сам,кораци од олова
зелена,жута,жута,зелена,учини ми,не знам да ли заслужио сам
Погледај,опет је крај,кажи ми зашто,кажи ми нешто
зашто ми мисли траже твој говор,стаклене очи боје папира
немам снаге,поглед је зажелео небо,далеко од обале,предалеко
Време које истиче,дај ми руку,поведи ме
у свету без маште тресе ме грозница,заљубљен у тебе,тако очигледно
и када покушавам,зар икад помислиш да имам воље
туп бол који језди ми кроз тело,не верујем ја заиста не верујем
Знам да рука која значи има топлоту у себи да учини
горе на брду,где хладан ветар запљускује моје врхове
ослепеле од предугог чекања,додир телом,тишина показује
шта нас чини тако суженим,превареним,ухваћеним,пољуби ме још једном

четвртак, 08. април 2010.


Iskren da budem,ja i ne razumem šta je to blogovanje,razumem da ljudi stave koju priču,koji stih,po meni je to suština,da negde bude zapisano i da to ima čak mogućnost da neko i pročita,a da to ne budu frendovi,rođaci,devojka,ili već ko,ali praviti recenziju svega i svačega,ulaziti u lavirinte kojima se ne nazire kraj,pokušavati se baviti nečim zašto ljudi potroše godine u školovanju,uzaludno trošenje vremena.Ko zna,možda sam suviše kratko na blogu,vreme mi oduzima životna zanimacija,pa posle nje sam neophodan krevetu,ko zna,možda i kad imam slobodnog vremena ja zaista želim da bude slobodno,sa ljudima,sa tišinom,sa bukom,strukom,što je sa nasleđem podelih,ko to zna.Nema ništa protiv pravljenja blogova,ali smislenih,ličnih,ima ih puno,ali na žalost i previše je onih koji bi samo da budu napisani,i pišu,i kako je neko odsvirao i kako je neko to shvatio,kako je neko nešto napisao i koliko je vremena na to utrošio,smisao koji mi je ON objasnio a ja to nisam shvatio,pa odlazak u krajnost,recenzija albuma nekih bendova za koje je samo on čuo,o da,da nas prosvetli,pa filmovi,pa pozorišta,slikarstvo,vajarstvo,televizija,tehnika,i svi pod,pod i ispod pravci,linije i kockice,ali po mogućstvu da je neki vid umetnosti,jer to je cool,ali zar danas nije sve moguće tumačiti kao kakav vid umetnosti,život svakog pojedinca je umetnost ali ponekad baš ti pojedinci stvaraju tu šizofenu sliku koju prezentuju drugim pojedincima,pa oni nesposobni da sami kreiraju sopstvenu,(jer nisu svi skloni da prezentuju,neki su rođeni da prihvataju,ponekad iz čistote,ponekad iz neznanja)prihvataju opštu sliku kao svoju,i naravno,oni bezobzirniju,bezobrazniji,dobijaju,i svoj prostor i svoje čitače,pratioce koji postaju oni pre njih,samo još oholiji,još perverzniji,željniji svojih sopstvenih pratioca...i odoh u sadašnjost,samo sa bitnijim verovanjem,da i danas postoje sasvim normalni i dobri ljudi,samo od prevelike šume informacija,sa teskoćom prepoznajemo indetitet,i sopstveni i oko nas kreativnih,a pre svega dobrih ljudi...

ps.skoro sam ubeđen da je verovanje,u današnjem pošizelom svetu,brzine i daljine,moguće i da većina oko mene misli da je to naivna utopija,ali u nešto se mora verovati,iskrenost ne sme da nas napusti u ovo neiskreno i iskrivljeno vreme,kome pripadamo ali nas ne poseduje,dok to ne prihvatimo sopstvenim ne činjenjem,zarad sopstvenog boljeg sutra,ironično barem do jutra,pa u nove radne pobede pod sultanima i knezovima,ponizno,snishodljivo,i da,sada shvatam otkud šuma bezpotrebnih blogova(kao što je i ovaj)...King of a day Fool for all life...uzdravlje

четвртак, 01. април 2010.

Sunce,red,rad i ponekad gajba piva....da li to cine godine ili smo od godina to ucinili mi,dosadno je kapetane,ponavlja se sve,rad,red i gajba....moramo u stare cizme i na svirke,bilo gde i vikendom,ko ponavljaci....dok ne naucimo drugacije da mislimo,a kad shvatimo,uhvatili smo se za kurac...viva la rocknroll