Кроз сеновиту долину смрти,уснули
улазимо кроз легендарну капију,кобну по сва надања
и са самилошћу или весељем гледамо ужас овог света
Крстаримо токовима пакла
а душа плива према чамцу кроз љигаве таласе,
дозива нас,али се ми правимо да је не чујемо,
задовољни смо чувши њен уздах,
а пакао хвали силину нашег презира...
Ступамо преко залеђеног,кристалног
из кога штрче издајници као сламке побођене у стакло
ноге нам запињу о издајничке главе,
неће да нам кажу како се зову па чупамо са лобања,које дрече
руку пуних издајничке косе
преклињу да сломимо лед који прекрива лица,да би могао да плаче,
да плаче...
Дајемо чврсту реч,али пошто је изрекао тужну причу
повлачимо задату реч и остављамо га,јер
таква окрутност је заправо учтивост,јер
има ли већег подлаца од оног,коме одбачени од бога
буду препуштени на милост и немилост..
У чељустима Луцифера,
видимо човека који је издао Христа
дрхтимо о идемо напред да би смо поново гледали звезде