Заваравамо стварност,нежне године,пуне додира
дај ми снаге,остајем сам,кораци од олова
зелена,жута,жута,зелена,учини ми,не знам да ли заслужио сам
Погледај,опет је крај,кажи ми зашто,кажи ми нешто
зашто ми мисли траже твој говор,стаклене очи боје папира
немам снаге,поглед је зажелео небо,далеко од обале,предалеко
Време које истиче,дај ми руку,поведи ме
у свету без маште тресе ме грозница,заљубљен у тебе,тако очигледно
и када покушавам,зар икад помислиш да имам воље
туп бол који језди ми кроз тело,не верујем ја заиста не верујем
Знам да рука која значи има топлоту у себи да учини
горе на брду,где хладан ветар запљускује моје врхове
ослепеле од предугог чекања,додир телом,тишина показује
шта нас чини тако суженим,превареним,ухваћеним,пољуби ме још једном