хоћу да схватим,да ли ме разумеш ти,колико ћу јебених дана,ноћи,да будан сањам о теби,довољно је ,говорим сваки пут када осетим да не могу више себи да допустим,опет сањам,лутам,хеј,ејјј,хо
када видиш сличност,не то није твоја личност,твој немир је једини....
буди ми друг,ортак,љубавница,немој да ми будеш жена,птица кукавица....
јер не могу да ти тада верујем,верујем,верујем,а не могу да ти не верујем,разумеш ли...
кораци од олова ти кораци снова,избезумљен,требаш ми и не волим те
у проклетом сукобу,превирању,трењу,никад миру,проклетом поштењу,
ми треба да нестанемо,
јер постојимо,
стојимо,
 боримо се јер се бојимо,
хоћеш ли стати једног дана,закопати ратничке боје,хоћеш ли знати
хејјјјјјјјј,хо,ејјјјјјјј,lets go,in the pass....

..stvari koji oblikuju nasu stvrnost,koliko su svesne da to zaista i cine a da nisu oblici,spontanoscu kada cine stvarnost,daleko je istina kroz koju se svi smejemo,ne postoji,dodir nje nas sve boli,uciniti,

traziću da odćutiš pet minuta pre svake izgovorene reči
kroz tebe vetar ispisuje stihove
znam da ćeš zaboraviti prve,početne....
znam da ćeš odustati,prevaliti dugačak put kroz vreme
 na kraju reći da je bilo puno bezvrednih reči,rečenica,
bezglavih i patetičnih stihova
jer nakon svega,
godine su  napunile borama naše snove
izvini,ja ti zaista ne mogu pomoći,putujem,tražim svoj put
povrediću te a ne želim to,Opet kucam,tišina i muk,

nema nikoga na vratima
ko će me pustiti,kome ću se vratiti,nema razloga za to
MISLIM da bio sam možda srećan,nekada pre,možda već juče,ali
vrištim jer znam,ljudi odlaze zato što su naljbolji,istina je sva
požuteli listovi od vremena će se sećati
jer jednog dana biće opet dobro,sada bih da vrištim,da izađem ja,izvini...

tvrdoglava utvaro skamenjenih očiju,spuštaj jedra,mirno je more
ali dosadno je kapetane,sidro gore(bodler)
bezbrižno kraj nje leži pas što već noćima traži glas,ogluveo do besmisla
tvoja ljubav je tek po neka nit izlazećeg sunca,kraj i početak

zaboravi osecaj vezan za bolni  stomak,svima je hrana usla na pupak M.Mladenovic

bezbojni chillout tumara mi mislima,količina reči,neizgovorena,tražim način da se setim,otvorim vrata zaborava
beskrajno su duga ova putovanja,uobliči mi dušu da ne protekneš bez sećanja
grešim kada govorim i grešim kada ćutim,grešim kada te volim i kada ne činim to,grešim zato što opraštam


ne mogu da budem čovek na otrgnutoj krilatici
ni predani putnik,namernik
slova se mimoilaze u susretima
kao ja i ti u dodirima
ko još očekuje susrete u zoru
proteklo je vode u morima
ali drag je osećaj zaborava
kada nestanem sa snovima
hoćeš li me se sećati kada se više ne budeš sećala,draga


ostao je taj procep kroz koji uvek možeš da promoliš glavu  i sjebeš mi dan,
dugo sam razmišljao o načinu na koji da ga učinim za tebe nevidljivim,
i uvek sam dolazio do zaključka da on osim za tebe i ne postoji,
ali pošto ti postojiš u talasima,
sa vremenom sam zavoleo njegovu penušavost,kada se razbija od stene
nagoveštavajući tvoj dolazak,taj prasak,beskrajno plavetnilo
čudesni sjaj koji se pojavljuje da mi sjebe dan.

velika voda se slila niz moje trosne misli
pobeci cu odavde,zauvek u tisinu,u njoj nema vremena
u meni nema promena,ni velika voda nije uspela
da sa mog lica otera,trosne misli sumljivog pogleda
jer kad ugledam te,sasvim iznenaden svojom zbunjenoscu
pokusavam danima da saznam,sta se to zaista desilo
sto upravo me takvog zaustavilo,
zbunjenog,tolikom kolicinom vode koja ne uspeva
da spere tu trosnost znatizeljnog pogleda,
kao da bih trebao progovoriti,kao da bih trebao progovoriti
euforicna zelja za igrom ne prestaje
koliko dugo potrebno je da nek0 drugi postanem
bezbrizan sto ovaj dan posustaje,pogledom te trazim
jer znam da nikada tvoja pojava nece nestati,ogledalo moje nece te izneveriti
velike vode nece prestati da kvase moje lice otupelo od beskonacnosti
znam da ces se jednom vratiti....kad me ne bude bilo,znam da ces shvatiti

Ništavno je tvoje to plavetnilo zore što mi je dopuštaš,budno a zaspalo već
ništavno je što čekamo,da li želimo da saznamo,prolazim kroz tebe ubeđen da shvatam
dok koracima,lakim poput pogleda,izmičeš mi svoje predele,odlaziš zauvek od mene
Zar imam još šta napisati da ne oguli oguljene kosti patetike,srž kad se ispije,ali ja i dalje želim te....
Navika je Slabost,Izdaja je Osveta,Dodir je Rana
Dok ništavno je sve,uplašenost vreba na svakom koraku,stranom dodiru,dok ne postane,ako postane?
Da li ću se sećati ako ne napišem i ako napišem da li ću zaista da shvatim šta pišem,
toliko je bilo putokaza na putevima dok sam prolazio,ja se nevraćam,odavde moram dalje sam
jer zore i dalje dolaze,stapaju se i nestaju,negde u dubini prolaznosti trenutka.........zagrli me ti....