Vidi kako nestajem sa odlaskom sunca,gašenje
duše,
tolike stvari gode mom oku ali ipak,mrak me je
uzeo,
a ako ikad poželiš da mi kažeš,zašto,upitaj se
zar već ne znaš...
jedino mi možeš reći da ja ne želim,da prestajem sa borbom za nas
iako i ti znaš da su to tvoje reči,tvoja želja za mnom
govorim ti,nema prostora a da ne bude okovan gvožđem
predrasuda,
moj profil čoveka se nekud izgubio,sa njim i ja
uzaludna lutanja,uzaludna,zamorna,
nemam više snage dragi čoveče,volje da sve iznova pokrećem
sebe oblikujem,
jer znaš da bih osetio čarobni vetar slobode
ja moram da izpužem iz čaure,čaura svakodnevnice,
moj nakovanj sudbine
tužan stojim nad odlukama,odluke menjaju srž
umorne oči i izhabano telo,
teški trenutci kad bežeći od sebe,tebe,susretnem,sebe,tebe
bolni krik koji budi bol u mojoj već raspadnutoj raciji
upoznao sam anđela ali i demona u njemu
išao za tokom,ali je tok nestao u rascepu,rastao sa drevetom,
ali ga je neko posekao
nebo zamolio da me povede,ali uplašen odustao
i sada govorim zvuku,što otkida tišine deo da li bi možda
mene u svoj sićušni prostor,povesti hteo
lutam,izčekujem,nada je čudo,možda se dogodi

sretnem li anđela,da opet posadim drvo slobode
kraj izvorišta tek nabujale vode

1. Spontanost razvaljuje,čudni su ljudi oblika

sva ta odela od senki sastavljena..Sa bezanađem se stopismo,oholi posmatrači,
govorimo kroz metaforu,govor je tada jači
Dolazak davno zaboravljenog,čudesan  san
zver na vratima,tako draga,umiljata sva
nestajemo,nestajemo,tako svesno...

1. 
   

свирај кроз простор,носи звук неба,
летачи, суза за вас
погрешан,тако због тога тужан сам...
још док су се главе котрљале,тела беспомоћно копрцала
из очију док је сјај сијао
не повезани са мојим бесом,
ја сам се на вама искалио
у тренутку,очајан, када сам схватио,
али вас више није било ту,само се тела и даље копрцају.....
летачи опростите ми,моје сте очи,ископао сам их
моја сте слобода,ви више нисте ту....

...све је туђе,нама припада у трагу,
чак и онда,кад га поткрадамо
као да поткрадамо себе...
Свест и Светлост са којом свањивамо
Сан и мрак у које урањамо
да бисмо зановили поре тела и духа
и боље упознали Свест и Светлост,
Сан и Мрак...
Сфере у којима обитавамо туђом вољом
и настављамо нечији живот,
дело су руку,
које су део природе.
И наш вид
и корак којим га пратимо,
да бисмо превалили наше време,
слике које стварамо у свести
да бисмо их пренели у нечију подсвест
у неко будуће памћење,стижу нам однекуд...од Неког
Да бисмо одржали привид
да смо и ми део свега..
Од полена до заметка и зрења..
Наше је да усетимо глад,
да знамо чиме је можемо утолити
и не затуримо семење којим и себе обнављамо..
Јер у свеколикој општости
да бисмо били садржај нечега
не смемо прекинути процес

свог и свег постојања,а да ли је тако...

Reče jedan,a poješće ga mnogi,nema razloga,a ja ga u njegovom stavu podržim,ovo ima smisla kao smisleni deo života koji smo izgubili,jebeš sve,a  nemajući šta drugo da radimo,pa se puštamo niz reke koje  nismo ni upoznali,pentramo se po mozgovima koje pokušavamo razumeti,jebeš sve,ali zbog čega,imaš svoj život,gaji ga možda i poraste,šta te boli kurac za druge,drugačije,pa kažem više sebi no drugima,da je bio trenutak u kome se shvatalo,razumevalo,pokušavalo,danas je izgubilo logike
sve može i bilo kada i bilo gde....


.... tako je tiho,umrla mi je duša,
skloni me sa kiše,rastapam se
neustrašiv je onaj kome zore u noć dolaze
vreme je tu ispred,
vrata se ukazuju,tvoja dobronamernost me plaši
pogled za dar.ali ne i večeras,večeras je noć
beskrajno dugo izčekivanje

...odlazim sa tobom na reku

zadnje osluškivanje reke,kada se vratimo biće jutro
tako je tiho.......

govorim ti istinu,samo ona ne ostavlja onog koji je napustio sve,
čuvaj se,čuvaj zanesenost očiju..
očiti je tvoj dar da mašta uvek bude rado rođena,
vitkost tela,tako poželjna
i koračaj tiho,tiha je noć
osluškuj ovaj zvuk koji vodi te,tako daleko

Кад потамни месец,
кад густи ваздух ноћи поприми металну боју свитања,
чиним,
знам да чињење ми доноси тебе,
далеко од очију знатижељника,
претражујем терен што настаје,
свестан неизвесности тренутка,
волео  бих када би била ту............
Птице у јатима одлазе,зар не видиш-.....
Да загрејеш ме,пробудиш уснулу душу.чујеш ли
мој поглед....
Беспућа очекују да престанем,
али тело твоје ми говори,сјај из очију проклиње,
тражиш слободу,
слободу за све што чиним,слободу,
јер волиш,знаш да покрећеш заробљену машту и отете снове...
А не знаш ми корак,
тишину што чини ме,
мој мотив који гони ме,ветрови на планини,
тако бих те желео упознати.занавек задржати...
Јер мирне реке долазе са високих планина,попнимо се

високо,додирнимо небо....

svi imaju pravo na tebe..................................