субота, 01. мај 2010.

Кад потамни месец,
кад густи ваздух ноћи поприми металну боју свитања,
чиним,
знам да чињење ми доноси тебе,
далеко од очију знатижељника,
претражујем терен што настаје,
свестан неизвесности тренутка,
волео  бих када би била ту............
Птице у јатима одлазе,зар не видиш-.....
Да загрејеш ме,пробудиш уснулу душу.чујеш ли
мој поглед....
Беспућа очекују да престанем,
али тело твоје ми говори,сјај из очију проклиње,
тражиш слободу,
слободу за све што чиним,слободу,
јер волиш,знаш да покрећеш заробљену машту и отете снове...
А не знаш ми корак,
тишину што чини ме,
мој мотив који гони ме,ветрови на планини,
тако бих те желео упознати.занавек задржати...
Јер мирне реке долазе са високих планина,попнимо се
високо,додирнимо небо....

4 коментара:

  1. Od tebe to kad pročitam,zaista sam zahvalan,kratko vreme sam na blogu,a pišem kao i većina koji pišu,od davnina,prezirao sam sve što donosi (savremeni?)svet,ali jbg,posustao u nameri da budem zaratustra....idemo dalje,pozdrav i hvala.

    ОдговориИзбриши
  2. Samo tako nastavi, svaka čast! Treba da pišeš i dozvoliš da to bude dostupno ljudima, šteta je da talentovani ljudi kao što si ti zadržavaju svoja dela za sebe,a sa svih strana nas okružuju kič i šund.

    ОдговориИзбриши
  3. o veliki vođo budi deo nas....pozdrav

    ОдговориИзбриши