Ako mi veruješ,odakle ti snaga da varaš sebe
toliko dugo sa takvom ravnodušnošću
verujem da je jučerašnji dan bio poslednji,
ali evo ga danas,eto ga sutra,zar je i sutra zadnji dan
ili neće ni doći?
Koračaš ravno,iskre iz tvojih očiju izblede
potamne ti zenice,nekud odlutaš,daleko,deleko u sebe
ni ja te ne prepoznajem,
osećam udare te dubine u koje se spuštaš,
hladan vazduh iz utrobe zemlje
kao da ideš preduboko pa ako se i vratiš,sve izgleda bolje
još jedan poduhvat,još jedna varka,nažalost,vrlo uspešna
Snovi su prestali da postoje,znaš li šta znači kad više ne želiš
ništa za sebe,za druge,kad slomljeni duh tumara po ruševinama prošlog
a duša ćuti,nemo posmatra vreme što izmaklo je
Vidim još pojedine korake što nepomični stoje
na svojim početcima,ostavljene od svog pokretača
kao da očekuju pokret,umorni od ovog čekanja,svog tog nespokoja
Da li mi veruješ
dok dugo,nepomično,glavom zabodenom između nogu
strepiš,očekujući jutro,pijan od nespokojstva
više nego li od alkohola,dok celu noć posećuju te duhovi
koji su nenamerno prošli kroz tvoj život
ostavljajući ili uzimajući deo sebe,deo tebe
Ne želim da se sećam,trenutci koji su tu
nenametljivi,koji čine život,koji su moji,mojih trenutaka deo
momenat kada se rađaju,dok hodaju,trče ili stoje,dok preleću
kada poniru i ponovo se uzdižu,kada shvataju i kada umiru
traganje za istinom,tren,sada
...mislim za one kuji su prošli da je kasno
sva moja iskrenost da ih dodirnem je neiskrena
svestan da to ne mogu ja varam sebe....
Nemam snage za ponovo,to je konačna istina
suviše je bilo kraja i ponovnih početaka
istrošilo se telo,izhabala se duša,
ostala je želja,da podseća na bolje
da opominje pred gore,da kada kaže da ne može
a ti ne poveruješ i nastaviš istom silinom kojom je odisala tvoja mladost
znaš li kako je telu posle dugih,iscrpljujućih noći,nepovezanih koraka
kako je bolu kad mora da boli sebe,kako je vatri koja gori sebe samu

vodi koja otiče,životu koji nestaje i meni koji iznova ponavljam sve