Vidi kako nestajem sa odlaskom sunca,gašenje
duše,
tolike stvari gode mom oku ali ipak,mrak me je
uzeo,
a ako ikad poželiš da mi kažeš,zašto,upitaj se
zar već ne znaš...
jedino mi možeš reći da ja ne želim,da prestajem sa borbom za nas
iako i ti znaš da su to tvoje reči,tvoja želja za mnom
govorim ti,nema prostora a da ne bude okovan gvožđem
predrasuda,
moj profil čoveka se nekud izgubio,sa njim i ja
uzaludna lutanja,uzaludna,zamorna,
nemam više snage dragi čoveče,volje da sve iznova pokrećem
sebe oblikujem,
jer znaš da bih osetio čarobni vetar slobode
ja moram da izpužem iz čaure,čaura svakodnevnice,
moj nakovanj sudbine
tužan stojim nad odlukama,odluke menjaju srž
umorne oči i izhabano telo,
teški trenutci kad bežeći od sebe,tebe,susretnem,sebe,tebe
bolni krik koji budi bol u mojoj već raspadnutoj raciji
upoznao sam anđela ali i demona u njemu
išao za tokom,ali je tok nestao u rascepu,rastao sa drevetom,
ali ga je neko posekao
nebo zamolio da me povede,ali uplašen odustao
i sada govorim zvuku,što otkida tišine deo da li bi možda
mene u svoj sićušni prostor,povesti hteo
lutam,izčekujem,nada je čudo,možda se dogodi

sretnem li anđela,da opet posadim drvo slobode
kraj izvorišta tek nabujale vode